Хит представа Стевана Копривице „Тре сореле“ Звездара театра из Београда, у режији Милана Караџића, изведена је пете фестивалске вечери 30. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића“. Пробирљива зајечарска публика наградила је глумце овацијама и громогласним аплаузом и више пута их враћала на поклон.

Овај популарни комад заснован на бокешким легендама о трима неудатим сестрама које иза зидова куће у Прчњу целог живота сањају љубав и свог „капетана“ након девет година враћен је на сцену Звездара театра са истим глумцима, Наташа Нинковић ( Нера) Слобода Мићаловић (Роза) Ана Франић( Бјанка), Милутин Мима Kараџић (Марко) Драган Петровић Пеле (Јојо), осим што Дамјана игра Александар Радојичић уместо Андрије Милошевића.

„Тре сореле“ су прича о затвореној, малој средини у којој су све људске жеље, потребе и слободе спутане. Три сестре проводе своју младост оковане строгим правилима која им намеће брат, док се не појави млади странац.

„Зоранов брк“ за најбољег глумца вечери припала је Наташи Нинковић за улогу Нере. Ово је њен други брк. Први је добила још 2006. године за улогу Велике у представи „Трансилванија“ Београдског драмског позоришта.

У сусрету са новинарима Наташа је истакла да јако воли Стеву Копривицу када прича о Боки:

-Он ми је невероватан мајстор тих медитеранских карактера, да ухвати све боје и атмосферу Медитерана, ту врцавост и трагикомичност свих тих живота. Мислим да ми толико волимо да играмо ту представу. Најлепше би било када бисмо могли да поделимо ову награду у неких шест малих парчића.

Кад је Милан Караџић одлучио да поново поставимо ову представу, ја сам била чак против. Рекла сам: „Па то је немогуће, како ја сад то могу да играм“. Онда сам поново узела текст у руке и схватила да је тек ту трагичност још већа него кад смо биле много млађе и играле те карактере, јер оне имају те године које имају, међутим оне су деца изнутра, задржале су ту невиност зато што су затворене у тој средини, та сусппегнутост свих емоција код њих изазива тај комичан ефекат али су у ствари тужна, трагична бића. То је јако инспиративно за игру и баш много волим да играм ову представу.

Кад улазите у ово позориште и пре него што почнете да играте представу и кад чујете овај глас Зорана Радмиловића и све то што је он представљао, баш је инспиративно, лепо, осећаш се почаствован и мислим да смо сви тако добро играли. Дали смо најбоље од нас колико смо у стању у овом тренуку.

Зоран Радмиловић је заиста великан. Ја сам имала ту срећу да сам га гледала уживо, али већином сам све што је он правио гледала постхумно. Он је имао невероватан дар. Његов осврт на свет у коме живи, имао је дубоко промишљање света у коме живи, али његов начин је био комичан, а то је оно што је најтеже постићи. То је оно чему ми тежимо када играмо текстове попут овог и заиста је велика част. Довољно је да чујете његове речи на почетку па да се осетите просто прозваним на неки начин да морате да будете барем на путу том његовом. Не можете да достигнете те висине, али можете да следите тај пут који је он просто оставио иза себе.

Наташа Нинковић за зајечарску публику каже да је божанствена:

-Ја јој се заиста захваљујем. Дивно, дивно су пратили. Види се да је то публика која је просто негована, има укуса и реагује на праве ствари и то је оно што је најлепше. Тренутно ми глумци много снимамо и док смо долазили овде ја сам рекла: „Па ја немам снаге да одиграм, ја нећу имати снаге да се померим на сцени“,али када чујете прву рекацију публике све заборавите. То је та магија. Ја сам рекла да више не могу, а сад бих могла поново.