Да ли сте знали да се најстарија рок манифестација у Европи одржава у Зајечару? А да су управо у овом граду рођене чувене историјске личности Никола Пашић, Светозар Марковић, хајдук Вељко Петровић? Чувени великан српског глумишта Зоран Радмиловић? Данас истражујемо овај град у центру Тимочке крајине и откривамо занимљиве чињенице о истом.

Град Зајечар се налази на самом истоку наше земље и представља географски, административни, привредни, политички и културни центар општине и Зајечарског округа. Налази се у Зајечарској котлини, у непосредној близини границе са Бугарском, у међуречју и на саставцима Црног и Белог Тимока.

Град Зајечар може се похвалити нетакнутом природом и изворима термалних вода – на само 11 километара удаљености налази се чувена Гамзиградска бања. Недалеко од Зајечара налази се Рготско језеро за које се каже да је најчистије у Европи, са температуром воде од 25 – 26 степени и дубином 40 метара.

На само 11 километара удаљености од Зајечара налазе се остаци чувене римске палате Фелиџ Ромулиане, која је грађена крајем 3. и почетком 4. века н.е. од стране римског императора Гаја Галерија Валерија Максимијана. Због својих посебности: архитектонских обележја, лепоте и квалитета сачуваних предмета, подних мозаика и скулптура, Фелиџ Ромулиана је 2007. године уписана на УНЕСЦО-ву листу светске културне баштине. Ово археолошко налазиште надомак Зајечара представља један од најбоље сачуваних римских споменика у Србији.

Поред наведене касноантичке римске палате, издвајамо и следећих пет знаменитости:

Рајковићева и Стајковићева палата – заоставштина моћног двојца

Ова грађевина је саграђена 1927. године као највиша зграда за становање у Зајечару.

Стеван Рајковић био је чувени зајечарски индустријалац који је пред Први светски рат 1914. године део стеченог богатства решио да инвестира у индустрију, те је започео изградњу великог и тада модерног индустријског млина у Зајечару. Године 1922. ступа у партнерство са Николом Стајковићем, трговцем житарицама са великим капиталом. Млин је завршен две године касније и одмах је почео са радом, а двојац Рајковић – Стајковић је основао и своју банку, Генералну банку Рајковић и Стајковић А.Д. Стечену добит од млина и банке инвестирали су у разне некретнине, у кругу самог млина саградили су импресивну пословну зграду, која се и данас може видети у кругу некадашње Фарбрике порцелана, док су у центру Зајечара изградили вишеспратну стамбену зграду са локалима у приземљу, Зајечарцима познату као „Палата Рајковића и Стајковића“. После Другог светског рата национализована је.

Грађевина се састоји од приземља у коме се налазе локали, три спрата која служе као стамбени простори и кровне терасе заштићене балустрадом. Фасада зграде организована је симетрично почев од полигоналног еркера који се простире на два спрата. На трећем спрату су три лука а аркаде су одвојене стубовима. Са обе стране аркада налазе се прозори уокврени фигурама Атлантиђана. Централним делом зграде доминира купола у облику крова.

Основна школа „Љуба Нешић” – место одседања краља Александра

Ова основна школа је започела са радом 1951. године, а налази се у згради некадашње Гимназије, која је саграђена 1892. године. Грађевина представља непокретно културно добро – споменик културе. У темеље зграде је уграђена повеља са потписима краља Александра Обреновића, председника владе Николе Пашића, министра просвете, окружног начелника, председника општине, као и директора новоотворене гимназије Михаила Бобића. Приликом своје посете Зајечару 1893. године у њој је одсео краљ Александар Обреновић лично а у њој је одржан и свечани краљевски пријем.

Школа је основана одлуком Народног одбора Општине Зајечар, а произашла је из 170 година старог основног школства града Зајечара које је започето давне 1830. године отварањем прве основне школе у овом граду.

Носи име по Љубомиру Нешићу, народном хероју Југославије и учеснику Народноослободилачке борбе (НОБ).

Радул – бегов конак – споменик оријенталне архитектуре

Конак се убраја у најстарије објекте у Зајечару. Први пут се у писаним изворима помиње давне 1784. године, у извештају аустријског официра Покорног. Међутим, нема поузданих података о времену настајања.

До 1833. године конак је припадао турском бегу чије име није прибележено, а по ослобађању Тимочке крајине од Турака откупио га је тадашњи најбогатији зајечарски трговац Радул Глигоријевић из села Грљана, касније познат као Радул – бег.

Радул-бегов конак представља споменик културе Србије оријенталне архитектуре који се налази у центру Зајечара и у надлежности је Завода за заштиту споменика културе Ниш.

Конак је подигнут у систему бондрука, са доксатом и тремом. Просторије у приземљу зграде најчешће су служиле за занатске радње и дућане, а просторије на спрату, које су имале асиметричну основу, за становање.

Године 1976. завршена је реконструкција и адаптација Радул – беговог конака након годину дана опсежних радова. До тада, у његовом приземљу су се налазиле казанџијска, кујунџијска занатска и обућарска радња, док је спрат имао стамбену намену. Приликом реконструкције пронађени су трагови ковачког ложишта, те се може наслутити да је у неком периоду ту постојала ковачница.

Занимљив је податак да је на спрату, поред одаја за боравак и одмор, постојао и хамам (турско купатило), један од обавезних пратећих елемената стамбених објеката старе турске куће.

Данас је конак у саставу Народног музеја у Зајечару, где је на спрату стална изложбена поставка „Стари Зајечар“која презентује материјалну и духовну културу града 19. и 20. века док је у приземљу продајна галерија слика, скулптура и производа домаће радиности и место на коме се одржавају ликовне изложбе, промоције књига и књижевне вечери.

Зграда Историјског архива Тимочке крајине – вила једног од најбогатијих Зајечараца

Саграђена је 1932. године, по пројекту зајечарског архитекте П. Ђорђевића, као кућа за становање Милана Савића (1857. – 1947.), једног од најбогатијих Зајечараца.

До 1833. године конак је припадао турском бегу чије име није прибележено, а по ослобађању Тимочке крајине од Турака откупио га је тадашњи најбогатији зајечарски трговац Радул Глигоријевић из села Грљана, касније познат као Радул – бег.

Радул-бегов конак представља споменик културе Србије оријенталне архитектуре који се налази у центру Зајечара и у надлежности је Завода за заштиту споменика културе Ниш.

Конак је подигнут у систему бондрука, са доксатом и тремом. Просторије у приземљу зграде најчешће су служиле за занатске радње и дућане, а просторије на спрату, које су имале асиметричну основу, за становање.

Године 1976. завршена је реконструкција и адаптација Радул – беговог конака након годину дана опсежних радова. До тада, у његовом приземљу су се налазиле казанџијска, кујунџијска занатска и обућарска радња, док је спрат имао стамбену намену. Приликом реконструкције пронађени су трагови ковачког ложишта, те се може наслутити да је у неком периоду ту постојала ковачница.

Занимљив је податак да је на спрату, поред одаја за боравак и одмор, постојао и хамам (турско купатило), један од обавезних пратећих елемената стамбених објеката старе турске куће.

Данас је конак у саставу Народног музеја у Зајечару, где је на спрату стална изложбена поставка „Стари Зајечар“која презентује материјалну и духовну културу града 19. и 20. века док је у приземљу продајна галерија слика, скулптура и производа домаће радиности и место на коме се одржавају ликовне изложбе, промоције књига и књижевне вечери.

Зграда Историјског архива Тимочке крајине – вила једног од најбогатијих Зајечараца

Саграђена је 1932. године, по пројекту зајечарског архитекте П. Ђорђевића, као кућа за становање Милана Савића (1857. – 1947.), једног од најбогатијих Зајечараца.

Сама грађевина има изглед луксузне градске виле. Готово квадратног тлоцрта, грађевина је подигнута усред дворишта од око 20 ари, око 20 м од трасе улице.

Вртна ограда је израђена од метала са масивним зиданим стубовима обложеним вештачким светлосмеђим каменом, а у дворишту, испред саме зграде, налази се чесма. Зграда се састоји од приземља и спрата. Улаз има полигонални трем, којем се приступа степеницама. Кров зграде је четворостран. поплочан бибер црепом а фасаде су обложене вештачким каменом. Сама вила се на једној својој страни завршава малом зашиљеном кулом што је чини асиметричном.

Године 1984. зграда Историјског архива Тимочке крајине у Зајечару је проглашена за културно добро – споменик културе и у надлежности је Завода за заштиту споменика културе Ниш.

Поред наведених знаменитости, град Зајечар се може похвалити и бројим другим: парк шумом Краљевица – “плућима града”, манастиром Суводол, манастиром Светих апостола Петра и Павла у Грлишту и др.

Autor: DaiBau trendovi magazin