Свечаност отварања фестивала започела је синоћ кореографијом Контра денс студија из Ниша под вођством Данице Ничић, на тему из представе „Краљ Иби“ .

Након тога, Владимир Ђуричић, директор Фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ подсетио је на успешност 4. Фестивала малих позоришних форми који је одржан од 11. до 14. октобра и захвалио публици што је испратила фестивал и што је сала током извођења свих шест представа била пуна. Истакао је да ће постати пракса да овај фестивал буде увод у „Зоранове дане“. Такође, подсетио је на синоћњу премијеру филма „Глумчина“ који је дивна, топла, људска прича о Зорану Радмиловићу која је била на више фестивала. То је једна од три приче које смо најавили поводом 30. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића“.

-Поводом 35. година од смрти Зорана Радмиловића замолили смо прошле године Милана Цација Михаиловића да у оквиру своје дивне едиције „Успоменар“ уради и књигу посвећену баш Зорану, што је он и урадио на најбољи могући начин. На основу те књиге је настао и филм у копродукцији са Сити групом. Започели смо и причу са Иваном Бекјаревим о изради представе о Зорану Радмиловићу, али је на пола тог процеса он нажалост умро. Ипак не одустајемо од представе о Радмиловићу.

Директор је истакао да ће током наредних осам дана публика имати прилуку да види представе из Србије, Хрватске, Републике Српске, Словеније и Русије и поздравио гошће из руског града Њижњи Новгорода које ће сутра у 12.00ч одиграти представу „Москва прича“ засновану на књижевном делу и писмима Стаљинове ћерке Светлане Алелујеве.

Његово преосвештенство епископ Тимочки господин Иларион је истакао:

-Ако се осврнете лево или десно опет видимо да су многа места празна и блокирана. Знамо зашто је то тако. Али ми као људи из цркве и људи који смо призвани, по милости божјој, да све духовно тумачимо на духовни начин, морамо да се сетимо да ова празна места нису само ради превентиве, него можемо да схватимо и да се сетимо да су многи наши суграђани који су прошле, препрошле и ранијих година били овде на фестивалу данас нису уопште са нама присутни на овоме свету. Један од нама драгих и редовних гостију био је преминули Иван Бекјарев, Лане Гутовић и многи, многи други глумци, уметници, позоришни радници, а да и не говорим о вашим и нашим ближњим. Њихова су ова места која су сада упражњена. Ја не бих био оно што јесам и овај ко јесам ако вас не бих позвао све овде окупљене да и сутра, и прекосутра и свих наредних дана вашег живота, драга браћо и сестре и поштована публико, не свратите до цркве и не упалите макар по једну свећу за упокојеног Бекјарева, Ланета Гутовића, најпре за Зорана Радмиловића сећајући се да су и они некад нешто пред богом згрешили, можда су нешто опсовали, огрешили се. А кад сте већ у цркви сетите се и ваших ближњих и упокојених предака, суседа и познаника. Кад већ то чините сетите се вас самих, ваших ближњих и вољених, ваше породице и упалите свећу. Да свећа вашег и нашег живота што дуже гори по милости божјој и по дару божјем, да нас подсећа и на пролазност живота, али ако то знамо да вреднујемо овај живот, оне који се труде у овом животу, који се труде да нас обрадују у овом животу који носи многа искушења и многе туге. Један од њих је свакако и Зоран Радмиловић и сви поменути који су се налазили на овим даскама и који су то и чинили.

Наш истканути песник Перо Зубац је на свечаности отварања истакао како Зоран Радмиловић у његовом сећању није остао само по улогама него и по ономе што је пратио и читао о њему:

-Вечерас ћу рећи, први пут у животу једно драгоцено сећање које је створило једну моју песму посвећену њему, коју ћу говорити други пут у животу, јер сам говорио први пут пред спомеником. Беше лето, мислим 1974. Сасвим случајно на Дивчибарама у нови хотел стижемо истовремено Зоран Радмиловић и ја. Прво јутро он седи на новој терасици у фоајеу хотела, пије кафу. Видим чашу киселе воде, приђем, поздравимо се. „Колико ћеш бити овде“, пита он. Кажем ја: „Петнаест дана“. „Дивно“, каже, „и ја“. „Шта ћеш ти?“ „Исто то што и ти“, кажем. „Нећеш ништа друго?“ „Нећу ништа друго.“ Свих петнаест дана он није окусио алкохол, а нисам ни ја. То је штетило нашим разговорима, ми смо углавном ћутали.

Међутим, мој мали син се све врти око нас, гурао је неке аутомобилчиће које је понео из Новог Сада и углавном је он разговарао са Зораном. Пошто има фотографско памћење он памти разговоре са Зораном. А ја ћу сад у овој песми посвећеној великом глумцу, господину да се сетим тих дана. Најдужег нашег друговања и најдужег ћутања, рекао је Перо Зубац и прочитао песму посвећену Радмиловићу, чије је стихове говорио и испред споменика великом глумцу.

Надахнутом беседом фестивал посвећен глумцу отворио је наш истакнути глумац Горан Султановић, савременик и пријатељ Зорана Радмиловића:

-Ја сам знао где долазим, зашто долазим, али нисам знао да ће ми бити указана част и поверење да вам се обратим вечерас. Имао сам ту срећу да живим у време Зорана Радмиловића. Мислим да је својим талентом, духом и резултатима заслужио да се каже: „Време Зорана Радмиловића“. Имао сам ту срећу да познајем Зорана, да радим са њим, да играм мали фудбал са њим, да ме прими у своје друштво, да уживам гледајући по десетак пута представе у којима је он изводио чуда. Шта рећи о том човеку. Наизглед намрштеном намћору, а опет човеку који када се насмеје откријете да је то једна племенита, танана душа препуна емоција. Шта рећи о човеку који је снагом свог талента успео да представу која је после премијере требало да буде скинута са репертоара претвори у најгледанију представу која је по свом тајмингу требало да траје сат и четрдесет минута, немојте ме држати за реч, а најчешће је трајала два сата, два ипо сата, три сата. Мој колега Цаци је имао среће да игра у „Радовану Трећем“. Шта рећи о човеку који је избачен из једног београдског позоришта као неталентован глумац, а онда после пар година буде краљ Иби, односно краљ глумаца, краљ позоришне сцене. Шта рећи о човеку који је имао толико храбрости да проводећи поподне у кафани, почетак представе се ближи, од управнице позоришта до декоратера сви долазе и кажу: „Зоране, ајде. Треба да почне за пет минута“, он каже: „Ја вечерас нисам у стању да изађем пред публику“. Они изађу на сцену и кажу: „Због болести отказујемо представу“. Онда он изађе из кафане, сачека људе који излазе из сале и каже: „Поштована публико, нисам болестан лажу. Заиграо сам се, нисам у стању вечерас да изађем пред вас“. Треба имати толико поштења и то урадити.

-Шта рећи о човеку који, у време када то није било тако популарно, са терасе високог партера у шољице за кафу, ракијске чаше и све чаше за воду сипа пиће и нуди комшилук са поздравом „Христос васкресе“ и речи: „Ајде комшије да попијемо. Велики је празник“, а људи беже и склањају се јер је преко пута живео Слободан Милошевић. И за то је ипак требало храбрости. Речи су немоћне да опишу тог човека са огромном душом и огромним талентом. Зато сам дубоко захвалан вама Зајечарцима и људима који организују овај фестивал што се трудите и успевате да не дозволите забораву да нам отме сећање на великог Зорана јер и дан данас млади људи, који се нису ни родили када нас је Зоран напустио, гледају касете, изговарају реплике из његових представа, а то је доказ да ће Зоран Радмиловић вечно трајати.

Помпезности отварања 30. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ допринео је и музички квартет „Динамика мјузик“, који је у холу позоришта дочекао публику фантастичним свирањем на електричним виолинама.

Већ по традицији,испред споменика Зорану Радмиловићу значајни српски песници говоре стихове посвећене Глумчини. Ове године част да својим стиховима најави „Дане Зорана Радмиловића“ примала је једном од најзчајнијих југословенских и српских песника, Пери Зупцу.

Након свечаног отварања изведена је премијера представе зајечарског театра „Емилија Галоти“ Ефраима Готхолда Лесинга, у адаптацији Вука Бошковића и режији Таре Манић, коју је публика одлично прихватила.

Др Ненад Новаковић је у сусрету са новинарима после представе нагласио да комад „Емилија Галоти“ који је настао пре француске револуције, вечерас док смо га гледали, изгледао као да је писан прексиноћ:

-Тара је успела да повуче ту линију из 18. века на период 21. века где смо добро разумели сва сукобљавања, све оно што проистиче из сукоба генерација и преласка једног система у други. Ако бисмо употребили тај неки савремени термин, онда је ово на најбољи начин осликало ту транзицију коју ми сада преживљавамо.

Редитељка представе Тара Манић сматра да у тексту који је писан прошле године као и у тексту који је писан пре нове ере постоји много тога што је за човека заједничко и универзално.:

-Свакако да је то време у коме је Лесинг писао и време у коме су живели његови ликови мртво, превазиђено по тим постулатима више данас не постоји, али то не значи да делови питања који су испостављени пред Емилију Галоти, али и пред остале ликове нису у неким траговима некако первертирано дошли до данашњег тренутка. Мислим да негде у тим дубљим нијансама текста, не у самом том историјском контексту лежи нека спона са данашњим тренутком која је и даље негде остала значајна, нерешена, а негде на погрешан начин стављена или у први план или под тепих.

Млада глумица Јелена Рајић носила је главну улогу на један заиста специфичан, добар, разумљив, нама разговетан начин:

„Улогу Емилије Галоти доживела сам онако како сам је и представила. Још увек нисмо превазишли насиље над женама и злоупотребу моћи. То се јасно видело на Емилијином случају. Доживела сам је на трагичан начин, што и јесте њен лик“.

Представе зајечарског театра нису у конкуренцији за главне награде, али јесу у конкуренцији за „Зоранов брк“.

Трочлани жири у саставу: Мирослав Радоњић, председник, Душко Љуштина , члан и Милан Цаци Михаиловић, члан, донео је одлуку да „Зоранов брк“ за најбољег глумца вечери додели глумцу Милошу Танасковићу за улогу Хектора Гонзага, кнеза Гвастале. Ово је Милошу први брк, што му је посебно драго:

-Вечерас је била премијера. Захваљујем пре свега Тари и свим колегама и сарадницима који су радили на овој представи. Селени Орб нарочито. Некако је то најдивнији и најбољи процес који сам ја имао овде у позоришту од кад сам запослен и то ми је јако важно. Хвала Тари што ми је дала ову улогу. Ја сам био потпуно шокиран када сам видео поделу и када сам видео да ја то треба да играм. Онда ме је она питала: „Јеси ли играо овако некад нешто?“, ја сам рекао: „Никада“. Она каже: „Е па зато сам ти је и дала“. Тако да јој пуно хвала. Она је једно дивно биће, паметно и будућност српског позоришта, оно што ми је јако драго.

Поред Јелене Рајић и Милоша Танасковића у представи играју Милош Ђуричић, Предраг Грбић, Наташа Петровић , Ана Бретшнајдер и Бранислав Мијатовић.