Зајечарска публика је четврте фестивалске вечери уживала у Стриндберговом комаду ГОСПОЂИЦА ЈУЛИЈА, заједничкој представи Градског казалишта „Јоза Ивакић“ из Винковаца и Хрватског народног казалишта из Осјека.

Госпођица Јулија је драма шведског књижевника Аугуста Стриндберга написана 1888. и премијерно изведена 1906. године, позната као једно од најзначајнијих дела Стриндберовог опуса тзв. нордијске драме, односно једно од најчешће извођених и екранизованих драмских дела у 20. веку.

Радња се одиграва на имању шведског грофа на Ивањдан 1874. године. Насловна протагонисткиња је грофова кћер која, мотивисана досадом, али и настојањем да разбије моралне и друге баријере које ствара њен положаја, започиње флерт, а потом и озбиљну везу са Жаном, слугом који јој, успркос ниског друштвеног порекла, импонује својим познавањем света изван грофовског имања. Радња приказује како двоје љубавника настоје доминирати и манипулисати једни другим – Јулија као припадница више класе, а Жан као мушкарац – те како ће та игра на крају завршити с трагичним последицама.

Велика вредност самог текста комада је што је директно са шведског преведен на хрватски језик, а не са енглеског, немачког или француског.

Према речима директора Зденка Речића прича о овој представи почела је пре четири године када је Матеа Марушић дошла у винковачко позориште. После дужег размишљања Аиди Буквић је понуђено да буде редитељка представе, што је она са задовољством прихватила. Осијечко позориште је уступило два своја врхунска извођача Петру и Владимира и тако је представа настала. Упоредо са радом на представи издата је и књига „Госпођица Јулија“ , након превода са шведског. Иначе овај комад је у Винковачком позоришту Јоза Ивакић, по коме театар носи име, први пут поставио на сцену пре 100 година.

Трочлани жири у саставу др Мирослав Радоњић, Душко Љуштина и Милан Цаци Михаиловић „Зоранов брк“ доделио је глумици винковачког театра Матеи Марушић за улогу Госпођице Јулије, која о раду са редитељком каже:

„Био је прави ужитак радити са Аидом иако је професор и врло је прецизна и оштра, али праведно строга. Пуштала нас је да се догоди та кемија кроз цијели комад и стварно нас је водила топло неком својом енергијом.

Што се утицаја публике на глумце тиче, Матеа сматра да се глумци кроз ансамбл уљуљкају у једну енергију, а овако добијају неку размену одакле црпе енергију.

Глумица Петра Блашковић, која у представи тумачи лик Кристине куварице, на округлом столу је говорила о настанку копродукције два позоришта:

„Када смо разговарали о тој копродукцији ја сам у том тренутку била на функцији равнатељице драме и сматрала сам да је изразито битно да национална кућа припомогне једном градском казалишту у постављању овако важног казалишног комада. Унутар нашег казалишта имамо могућност осим велике сцене и ноћне сцене која нам допушта мање текстове са мањом поделом. Тако да мислим да су копродукције будућност свих театара, сматрам да оне носе унутар и једне и друге казалишне куће једну нову енергију. Ми као глумци који смо дуго година у ансамблу наравно да нам је сваки излазак и сусрет креативних енергија нови потицај и ново стварање нових вибрација које се унутар нашег ансамбла догађају по другачијим принципима увијек радимо заједно. Мислим да је похвално и да би се што више требало улазити у копродукцију јер оне омогућавају и публици да гледају различите глумце код себе кући, а допушта и једну обнову глумцима који су посуђени из једног ансамбла.

Како се чуло на округлом столу на сцени су се преплитале три школе глуме сарајевске (Матеа), загребачке (Петра) и новосадске (Владимир).

„У принципу се у нијансама те школе разликују, али ако се екипа и сами глумци нађу на тим неким необичним, а опет другачијим а сличним главним дуљинама онда то добије једну фину плетеницу. Улоге су карактерно потпуно различите. Текст је тежак, тема је тешка, улоге јесу тешке, али не могу овај процес описати као нешто тешко, мучно. Јер та нека мучнина која је уписана у тексту, она је била довољна, а ми смо кроз све то љепо, лагано, конструктивно пролазили и продубљивали то као да нисмо осетили.

Ми смо са овом представом доста путовали ван Осијека и Винковаца. Овдје се догодило да су била нека мјеста гдје су људи пронашли неку духовитост која је баш значајна нама била. То нас је изненадило и покренуло. Сваки пут то неко гибање публике, те неке реакције, то дисање донесе нешто ново и то што донесемо онда у сљедећу изведбу унесемо. Мислим да је то оно што чини казалиште казалиштем“, рекао је Владимир Тинтор који у представи игра Жана, лакеја.

Пре извођења представе, директор зајечарског позоришта Владимир Ђуричић уручио је статуету Зорана Радмиловића равнатељу Казалишта “Jозo Ивакић“ у Винковцима Зденку Речићу у знак захвалности за срдачан дочек ансамбла зајечарског позоришта у Винковцима.