Вељко Петровић (у историји и у народном предању познатији као ХАЈДУК ВЕЉКО) рођен је у селу Леновцу код Зајечара око 1780. године.У младости је био чобанин код видинског паше и слуга код пожаревачког спахије, од кога је 1803. године побегао у хајдучку чету чувеног хајдучког харамбаше Станоја Главаша. На почетку Првог српског устанка борио се против Турака у овој хајдучкој чети, а затим у војсци смедеревске нахије. У овом устанку учествовао је као обичан ратник, па "буљубаша", а потом као војвода и командант, ратујући диљем устаничке Србије. Након ослобођења Београда 1807. године намолио је Карађорђа (врховног вожда Првог српског устанка) да му дозволи да оде у Црну Реку и дигне устанак против Турака, што му је Карађорђе удовољио. У борбама против Турака се истицао изузетном смелошћу, одважношћу и храброшћу.
Најчешће је јуришао на челу својих устаника. Оваквим својим особинама и успесима у борбама против Турака наметнуо се као један од најспособнијих српских војвода Првог српског устанка. Након српског пораза на Чегру истакао се у борбама за одбрану Сокобање. Половином 1810. године садејствовао је руској војсци у борбама за ослобођење Прахова, као и у нападу на Варварин. За показану храброст у овим борама одликован је руском златном медаљом.
Српски вожд Карађорђе га је, по одлуци Правитељствујушћег Совјета, декретом од 21. августа 1811. године, поставио за војводу Неготинске нахије, као признање великом јунаку, али и као срачунат потез за предстојеће догађаје. И Карађорђе и Совјет су знали да Неготин треба бранити, а то је могао само Вељко. Погинуо је 1811. године, храбро бранећи опкољени Неготин са око 3.000 устаника од много надмоћнијих турских снага.
Хајдук Вељко није марио за новац и богатство, оставши, поред Карађорђа, једини славни устанички командант који није стекао богатство. У њему је оличено све што је јуначко, херојско и епско, неговано у вишевековном отпору српског народа тадашњој исламској - турској најезди.
