Најзначајнији нововековни српски политичар и државник, оснивач и вођа Народне радикалне странке Србије
Никола Пашић се родио у Зајечару 18. децембра 1845. године у имућној трговачкој породици. Основну школу је похађао у Зајечару, шесторазредну гимназију у Неготину, Зајечару и Крагујевцу, а 1866. године уписао се на Технички факултет Велике школе у Београду. Као одличног студента српска влада га је као државног питомца ("благодејанца") упутила 1868. године на школовање у Цирих, на чувену Политехничку школу. Овде је 1872. године стекао звање грађевинског инжињера и високо стручно образовање из геодезије. После једногодишње праксе на градњи пруге Будимпешта - Беч вратио се у земљу, где је започео своју стручну и богату успешну политичку каријеру.
Још као београдски студент упознао се са идејама Уједињене омладине српске, а у Цириху се прикључио кругу српских социјалиста Светозара Марковића, чији најближи сарадник и саборац је био до Светозареве смрти.
Животни пут Николе Пашића био је пун обрта. Почео је као социјалиста у покрету Светозара Марковића; 1878. године први пут је изабран за народног посланика; основао је Народну радикалну странку (1881); у време династије Обреновића био је "завереник", "бунџија" и народни посланик, изгнаник после Тимочке буне (1883-1889), када је осуђен на смрт па помилован; после абдикације краља Милана са својом странком, освојивши изборну победу, преузео је власт у Србији и формирао свој први кабинет Владе (1891); председник београдске општине био је од 1896-1897. године; дипломата од каријере (посланик у Петрограду) 1893-1894. године. У политичкој немилости 1898-1899. године, а наредне четири године морално и политички компромитован. На политичку позорницу вратио се 1903. године, након Мајског преврата.
Долазак на власт династије Карађордевића, чији је приврженик био од почетка свог активног бављења политиком, био је прекретница у политичком животу Николе Пашића. Као члан државног савета, потом министар иностраних дела и председник владе (од 1904. године), Пашић је коначно раскрстио са дотадашњим бурним политичким животом и одговорно, "пред историјом и задацима српства" утемељио аутентичан и модеран образац српске грађанске политике, која је умела да одреди, "повијајући се за догађајима европским", своје националне, економске и културне циљеве развитка, саобразно с позитивном традицијом, обликованом крајем XIX века.
Живот и дело Пашићево у периоду 1903-1918. године неодвојиви су од историјских догађаја, судбоносних за државу и народ, везаних за тај период, у којем је он био председник српске владе и креатор и модератор свих значајнијих политичких пројеката и акција. Мудро и дискретно у односу на будне очи великих сила је помагао сваку југословенску акцију у Србији и српску пропаганду у Турској и Аустроугарској. Изашао је као победник у Царинском рату са Аустроугарском (1906-1911), извукавши Србију из смртоносног загрљаја економске блокаде велике суседне империје и омогућивши српској привреди да се пробије "из балканског котла на светску пијацу". Помагао је културне и научне ствараоце, који су досезали светске врхове. Осмислио је политику "Балкан балканским народима" и омогућио да Србија постане јака и респектабилна војна сила, уважавана од моћних европских држава. Био је председник владе и министар иностраних дела у време балканских ратова и Првог светског рата, вршећи своју дужност на најбољи могући начин, у такорећи немогућим унутрашње политичким условима и спољнополитичким околностима, директно и непосредно утицући на остваривање пројекта југословенске државе.
Иако је био за стварање југословенске државе, Пашић је као државник и дипломата био одговоран за судбину Србије и њене политичке интересе. Све што је чинио на том плану, предузимао је на начин којим је најбоље могао штитити интересе државе и Владе на чијем челу је био. Иако му се дан-данас "пришива" великосрп-ство и идеја о "Великој Србији", Пашић тај термин никада није употребљавао, нити такву идеју заговарао, чак ни у тренуцима када му је то од стране савезника нуђено, ценећи да би се таква државна заједница у континуитету политички, војно и привредно исцрпљивала, помажући Србе у расејању, бореци се против јаке хрватске иреденте у Босни и Херцеговини и шиптарске на југу државе. Опструиран на разним странама, чак и од самог регента Александра, Пашић се на њему својствен одмерен и упоран начин изборио за југословенску државу, првенствено унутрашњим снагама, с крајњим циљем да се у једној држави нађу уједињени сви Срби, дисперзирани и измешани са другим народима на готово целом југословенском простору.
Никола Пашић се доказао као мудар, прагматичан, изузетно обавештен, сталожен и упоран политичар, умерен у приватном животу. Био је респектован и од истомишљеника и од политичких противника, па и непријатеља. Брод своје партије, касније и државе водио је мудро, вешто кормиларећи кроз најопасније политичке буре и олује тог времена, које су често претиле да "нејаки брод српске државе разбију у парампарчад". Пашић није био априори за укидање монархије, али је се бескомпромисно залагао за демократско парламентарно уређење српске државе и тзв. патријархалну демократију.
Вечито болећив и попустљив према својој деци, у последњим годинама живота био је неопрезно толерантан према корупционашким аферама свога сина, што му је крњило углед у народу и умножавало политичке противнике. Сама његова смрт везује се за нетактичне прекоре краља Александра Првог у вези са корупцијама његовог сина приликом аудијенције од 9. децембра 1926. године. По повратку кући, након аудијенције, умро је од срчаног удара.
У циљу неговања дела великог државника и човека 1994. године основана је Задужбина "Никола Пашић" .
